Лав, хришћански симбол снаге и храбрости, врло чести хералдички мотив,
изашао из средњовјековног, немањићког шлема , држи плаву заставу са
двоглавим бијелим орлом.
Боја лава испреплетана са плавом уоквирује штит исте боје на којему је у централном дијелу крст, у тренутку преузимања из руке у руку.

Мушке, оклопничке,  шаке осликавају највреднији предачки завјет
"за часни крст" и шаљу јасну симболичку поруку да је у нашој породици,
у нашем старом братству, православна, хришћанска вјера чувана и
преношена са оца на сина, од руке до руке, те да се врло често морала
бранити и да се за њу требало борити.

Даниловићи су вјековима чувани од Морачког крста, а и сами су
истовремено били чувари цркве, крста и предања. Даниловићи су, по
народном и црквеном предању, дали Ватру за два манастира, Морачки и Дечански,  и своје трајање тиме нераскидиво везали за вјеру и судбину
ових светиња.
Отуда је на штиту изображен крстоносни пламен, а поред њега два
крстоносна кључа који представљају два наша манастира. 

На лијевој страни је вјеродостојна реплика најчувенијег фреско-сликарског
мотива из Мораче, по којему је Манастир стекао европску славу, гаврана са олтарске фреске Пророк Илија у пустињи. 

Даниловићи су, каже наше породично предање, у далекој прошлости живјели
од манастира али и помагали и даривали манастир. Штит се истовремено
може видјети и као прозор кроз који се види цијела историја и заустављени тренутак из прошлости који нас најуспјелије слика.

Наша лоза нераскидиво је везана за плаво морачко небо и плаву ријеку. 
Све је сплетено с плавом морачком водом и светигорским водопадом изнад
ње, на чијем платоу је Стефан Немањић, синовац Светог Саве, саградио Манастир, а мјесто гдје ће га сазидати, по легенди, показао му је наш далеки предак ријечима: "тамо гдје пада луча са небеса".