О Миљану Спасојеву Даниловићу(1793-1903), што је живио у три вијека

Одломак из рукописа Милије Даниловића „Траговима далеке прошлости“

По казивању старијих људи Миљан се још од ране младости почео бавити лијечењем народа јер у његово доба није било школованих љекара. Није било болница у црногорским градовима, сем Цетиња и Ријеке Црнојевића. Када је бивало примирје, те су Турци дозвољавали улазак црногорцима у вароши ради трговине и других потреба, Миљан је користио да од неких Турака сазна о љековитом биљу, о мелемима за лијечење рана, о намјештању ломова, ишчаша и опекотина. Миљану је то полазило за руком. За награду није никоме ништа тражио.

Приликом доласка Новице Церовића у Морачу за капетана, Новица је са собом довео и породицу. Деси се да Новици разболи син Ђуро, дјечак од 2-3 године. Нађе се на муку шта да ради, како дијете да спаси. Неко му каже за Миљана да би му могао помоћи. Новица пошаље пандура и рече му да каже Миљану што га капетан зове. Миљан се спреми, узме неке љековите биљке, којих је вазда имао доста, дође у Манастир код Новице и затражи да види дијете. Прво је прегледао дијете, а онда му дао некакве прашкове од биља и тражио да га пусте да спава док се само не пробуди. Када се пропуди, рече, тражиће кувано јаје, зато нека се сваре, да све буде спремно. И док је био код њега дијете се већ умирило и почело да дријема, а он је казао да му се по буђењу ставе облози и показао ђе и како.

Сјутрадан је Миљан дошао да обиђе дијете. Када је ушао у манастирску порту Новица је сједио на балкону манастирске зграде и весело узвикнуо; „Даниловићу, у твоје здравље мали је добро.“ Питао га је онда и како је знао да ће мали Ђуро искат јаје када се пробуди. Ја то оцијеним по ђетету и његовом изгледу, по његовој болести рекао је Миљан. Новица је упитао колико Миљан тражи за учињено, а Миљан рече: Главно је да успијем, да помогнем болеснику, да га спасем. Мене је то плата и ако ко шта има. Новица је Миљану дао наполеон у злату, а онда позвао писара и наредио му да напише одобрење да Миљан несметано може лијечити и наплаћивати свој труд. Миљан је остао при своме, узимао је само када би се ко наметао и нудио. Многе је спасавао па се брзо прочуо у околним племенима. Поред осталога имао је безброј кумстава широм Мораче, Прекобрђа, Васојевића и Роваца. Приликом ратовања Црне Горе са Турском 1876 до 1878. Миљан је имао доста посла око лијечења рањених војника. На примјер 1877 године напао је Мехмед Али Паша на Доњу Морачу. Код Манастира Морачкога било је смјештено шесдесет и више рањеника. Митрофан Бан управитељ Манастира и Новица Церовић затраже од Књаза Николе одобрење да Миљан љечава. Књаз је на овај предлог одговорио да преузме бригу о рањеницима у Морачи и наредио да му се дају иструменти неког љекара Дубљевића, који је у то вријеме умро. Миљан је чистио ране и привијао мелеме тако да више није било умирања. До њега су многи умрли, чак их је било да им се ране уцрвљају. Кад би све средио узео би гусле и пјевао рањенима, а и то је умио као ико у то вријеме. Као признање за успјешно лијечење, Миљана је Књаз Никола одликовао са Даниловим орденом.

Други људи о Миљану Спасојеву

Прије неколике године био сам на сахрани једној пријатељици у село Бојовиће код Андријевице. Бјеше се окупио велики народ из тога краја. Један стари човјек, када је чуо како се презивам, упита; шта је теби Миљан Даниловић. Ја му кажем Миљан ми је прађед, а овј ће; „е овде код нас када се неко тешко разболи кажу, не би му помого ни Миљан Даниловић да је жив.“ Године 1982 умро ми је ближњи рођак у Мајсторовини код Равне Ријеке. Том приликом сам се упознао са старим Радојицом Оровићем, који бијаше примакао деведесетој години. Бијаше веома крепак и веома бистар човјек, комита, рањаван три пута, бивао у затворима али у своме мјесту чувен и цијењен. Питао ме је шта ми је Миљан и ја му рекох да ми је био прађед. Он ће на то; „а знаш ли ти колико је он имао кумова“. Одговорим му и да је Миљан жив не би тачно знао број, а Радојица ће на то; „ја Бога ми знам тачно. Имао их је хиљаду“.

Редакцијска допуна

У свом рукопису, на једном мјесту Милија Даниловић (1908-1988) каже и ово : Радо сам слушао казивања старих људи, мојега оца, стричева: Радивоја, Милосава, Мирка, Николе и ђеда Риста који је живио преко сто година. Често сам код њега долазио, а он је вазда био расположен да казује о ратовању и догађајима за вријеме његовог живота, као и шта се дешавало у давној прошлости. Такође и мој отац Радосав који је био млађи шеснајес година од свог стрица Риста, а оба су они казивали оно што је њима казивао Миљан Спасојев, отац Ристов, а ђед мога оца. Миљан је живио 110 година. Рођен је 1793 а умро 1903. године.

.....................................................................................................................................................................................................

О Вуксану Неђељковом Даниловићу

Из рукописа Милије Радосављева Даниловића „Траговима далеке прошлости“

Аустроугарске власти 1916. године, почеле су интернацију свих људи који су били способни за рад. Тако су једне одводили у Мађарску, а друге по земљама које су биле под њином управом. Био је један, мали број млађих људи који нијесу предали оружје него су отишли у шуму, у Комите. Од тих људи једна група на челу са Милинком и Тошком Влаховићем и Јованом Радовићем пошла је у правцу Србије, да би се повезали са српском војском на Солунском фронту. Остали су останули у шуми, кријући се и прелазећи из мјеста у мјесто. Тако је остао и Вуксан Даниловић. Стално је био са Милованом Радојевим Радовићем, па неђе у јесен 1916. године главни кмет Миро Бошковић организује неколико људи, међу којима је било и Даниловића, да ухапсе Вуксана. Комити су (једне прилике) садијевали лист, пошто је ноћ била мјесечна. Једни су приносили, међу њима и Вуксан. Скоче на њега, ухвате га и доведу у кућу нашу. Моме оцу то је било страшно криво, а и жао Вуксана јер су били другобратучади. Било је прошло ноћи више од два сата кад су ови који су фатали Вуксана дошли са кметом Миром Бошковићем. Мајка је изнијела флашу ракије, попилису по неколике, па су сви отишли кућама. Само су остали Миро и Вуксан да преноће, па да Миро ујутру поведе и преда Вуксана Шваби. Моја мајка је направила да њих два спавају заједно и поново им дала да пију. Када су се поднапили, легли су на под ђе је била разастрта спрема. Вуксану се није спавало, а кмет је тврдо захркао. Није било до спавања ни моме оцу, мојој мајци, па ни мени. Петролејка није гашена. Један пут ће Вуксан моме оцу; „Лако (Радосав), ја бих изашао због воде“. Отац љут рече; излази и даде му знак руком да бјежи. Тако и би.

Миро се пробуди и зазва мог оца: „о Радосаве, куд се ђеде Вуксан“. „Ја не знам, зар није ту крај тебе“. Миро ће: „Ти га пушти да бјежи“. „Никога ја нијесам пушто, а нијесам га ни фато, но ти са друштвом... Па што га нијеси чувао, а остао си да га чуваш и предаш Шваби. Миро устаде, поче да пријети и оде. У саму зору дођоше Швабе. Опколише кућу. Стаде галама. Неколико њих уђе. Питају куд је Вуксан. Ти си га пустио. Радосав им поче казиват све како је било. На поду је и даље стајала постеља на којој су лежали Миро и Вуксан. Швабе су захтијевале да се Радосав обавеже да ухвати Вуксана и да им га преда. Отац то није хтио да прихвати говорећи да је он стар и изнемогао човек, да не може фатат никог, него ето им кмета па нека он гони и предаје. Међу том војском била су и два Србина Босанца Мато Остојић и Мијајло Секулић. Њих два су више пута свраћали. Радосав их је чашћавао ракијом, па су они доста учињели да оца не малтретирају и кућу нам не запале. Секулић је погинуо у Прекобрђу 1917. године у сукобу са комитима. Почетком седамнаесте Шваба је ухватила Вуксана и Милована Радојева Радовића у Миловановој кући на Рудом Пољу. Поведени су у подгорички затвор и тамо су обојица умрли 1918. године.

Овај догађај сам лично доживио и све ово сам запамтио у детаље.

.....................................................................................................................................................................................................

Даниловићи из Мораче погинули у ратовима за ослобођење од Турака, крајем деветнаестог вијека.

Новица Јоков погинуо у борби са Турцима на Крсцу.

Миливоје Перованов погинуо у боју на Вучјему Долу.

Милош Спасојев у боју на Подбишћу.

Ђорђије Драгојев у боју на Морачи.

Рањавани

Милинко (Буљан) Миљанов у боју на Петно Брдо.

Никола Милинков (Буљанов) на Гласинцу 1914. Године.

Вуксан Неђељков код Вишеграда 1914. Године.

Одликовани Даниловићи

Новица Јоков Крстом Светог Ђорђа.

Миљан Спасојев Сребреном медаљом за храброст и Даниловим орденом.

Радивоје Миливојев Сребреном медаљом за храброст.

Радосав Милинков (Буљанов) Златном медаљом Милош Обилић за храброст, медаљом Освећено Косово и низом нижих одликовања.