Траговима далеке прошлости

Препис дијела рукописа Милије Радосављева Даниловића (1908 – 1988)

... Обећао сам да ћу написати оно што сам чуо и запамтио, као усмено предање, од старијих људи, без увеличавања, без хвалисања и измишљања и хвалоспјева. Написаћу оно што сам чуо од наших предака, који су били цијењени у селу и племену као истинити и поштени, као војници. То су мој отац Радосав, стричеви Радивоје, Милосав и Радован и из Ђуђевине Јанко Јанкетић, Илија Мине Трипковић, Башо Ђурђић и многи други. Међу свима је ђед Ристо, који је навршио сто година, а био је исти брат мога ђеда Милинка (Буљана). Он ми је веома радо причао приче из даљне прошлости. Радо сам га слушао и доста тога сам запамтио, па то и записујем. Послужиће као казивање пренешено са оца на сина, са Ђеда на унука...

...Према казивању ових људи Даниловићи су се налазили у Морачи и у доба када је зидан Манастир Морачки 1252. Године. Правио га је Стеван Вуканов Немањић, који је тада управљао зетском области. У то вријеме дошао је у Морачу да обиљежи мјесто за подизање Манастира. Био је ту ровачки војвода Никша као и један стари човек, наш предак, који је предложио да се црква прави ту ђе постоји крушкови пањ на којега пада по ноћи небеска луча. Одма иза тога избија врело хладне воде које се слива у Морачу, као водопад висок педесет метара и зове се Светигора. Стеван је наредио војводи Ниши да узме и обиљежи темеље и да рече :„помози Боже Краљу и краљеву кољену“. Ниша је узео алатку, размануо, ударио у земљу и рекао: „помози Боже Ниши и Нишину кољену. Краљ се наљути, узе алатку од војводе Нише размане и рече: „помози Боже Ниши и Нишину кољену“, онда се окрене и рече: „Да Бог да војвода да од тебе постане велико потомство“. Тако се и догодило. Читаво племе Ровачко су населили потомци Нишини. Предак Даниловића из тог времена како се звао не знам, такође ни бројно стање кућа није познат, само се говорило да је ватра у Манастир донешена из куће предака Даниловића. И данас постоји очигледан траг гдје је била кућа и земљано гувно. Округло, оивичено около земљаним уздигнућем то мјесто зове се Пастирица. Источно одатле налази се гробље читавог села Ђуђевина.

Прво одсељавање наших предака догодило се половином петнајестог вијека. Постоји једно Албанско племе Клименте, оно се налази поред племена Кучи. Те Клименте су масовно одлазили у пљачку, па су допирали и у Морачу. Тако се сукобе са нашим прецима у селу Равни, на мјесту Студенца. Ту се побију и у том окршају погине дванајес Климената. Наши преци су и тада били малобројни. Плашећи се освете ријеше да се некуда селе. Узму своју имовину коју су могли натоварит на коње и понијети на леђа. Пошли су у правцу села Врујица. Када су избили на Почивала одатле се један мушкарац врати натраг кући на Пастирицу. Није био жењен, а не зна се ни како му је било име. Остали су продужили путовање преко села Бистрица и тако су дошли у источну Босну у предјелу Гласинца...

...Но да се сада вратим ономе који се вратио натраг, са Почивала на Пастирицу. Тај се оженио, од кога нијесам запамтио, само сам запамтио да су од њега Даниловићи и Ћировићи. Покојни Јанко Ћировић, народни херој, једном ми је причао да су Ћировићи потомци попа Ћира. Зна се по предању да смо од једнога али су стари каживали тако, као да је све један од по једнога. Као да се у по једног оца само рађао један син.

.....................................................................................................................................................................................................

Кажа о Данилу Првом

Извод из књиге у припреми „Вода изнад велике воде“, аутора Горана Даниловића

  

„Дајте Господу славу према имену његову.
Носите даре и идите у дворе његове.“

 

О вом казивању не треба увод и зато га изостављам. Можда би, додуше, неколико напомена и објашњење о смислу и намјери приче послужиле читаоцу да ствар сагледа јасније али би то онда ишло на уштрб маште и мистичности без којих текст не може опстати. Очигледно, не ради се о историјском штиву, а сумњиво је да припада некој књижевној врсти. Наравно, и то је дио разлога због којих треба почети што прије са изношењем аргумената и претпоставки, са закључцима и нагађањем јер би одуговлачење могло разголитити аутора и његова помућена осјећања. Једино је јасно да они склони извлачењу поука и гомилању непотребног знања већ немају шта да траже, те да напрасно одустају од даљег ишчитавања. Згодан тренутак да кажемо о насловљеном, без досадног научног доцирања и препотентног церења појединаца.

Нико поуздано не зна, нити је гдје остало записано, како се уистину звао Данило Први. Било би, можда, боље рећи да ниједан траг не свједочи о томе како је било име Данилу прије него је крштен или прије него га је тако ословио „незнанац“ али, свеједно, своди се на исто – Данило је имао друго, односно, прво име али и презиме све док се није презвао по себи. Први је по редоследу али ћемо га писати великим словом јер, могло би бити збуњујуће, да га прије времена потпуно поистовјетимо са собом. У крајњем, он никада није био Данило Даниловић, него су тек његови потомци, и то не сви, прихватили да буду Данилови, тако се казују и одазивају, ако би их када ко звао. Да је све било овако не смије се тврдити, мада ниједан историјски извор не каже да је било како другачије. Заправо било је овако док историји ништа не смета и ни за нијансу јој не ремети доказани ред прилика и догађаја.

То се могло збити између 1220 и 1223 године, ако би се морало рећи вријеме као што ћемо рећи мјесто и људе. Можда 1221, када је Свети Сава у Жичи одржао Први сабор након добијања самосталности српске Цркве. Биће да је потом, а након ватрених говорења о вјери и прегоњења са српском властелом, ишао да утврди своје прве епископије и обиђе дјелове Захумља и Зете. Несуђени принц је, прије у повратку, неголи у доласку, проходио Морачом путујући из хумске земље у Будимљу.

На мјесту гдје је данашњи Манастир била је негда гора, углавном брестова, колико ме служи машта и претпостављање, а и врбе неколике никада дорасле до краја, ињаве од хладне воде и скоро сиве. Врело што се данас зове Светигора било је бучније и јаче но игдје на српској земљи. Хучно, снажно, као и све што је младо, још увијек недодирнуто важном историјом, неокрвављено, склоно пуном животу и не навикло на многе странце. Била је то вода изнад велике воде, водопад који се стропоштавао низ греду, падао у Морачу и оцртавао мјехурићима, и по дну ријеке, низводно, скоро пола дана хода. На гору поред врела од јесени до прољећа нијесе се ишло, а мнозина од оних што су живјели с лијеве стране ријеке, ријетко када би се пела и у мале водостаје, што због уске сустопице, а што због стаха од „небеске луче“. Тако су свјетлоки житељи Мораче, из Глоди и са Равништа, углавном травари и ловци, звали свјетлост што би у ведру ноћ засјела на врх греде, с ону страну ријеке. Е тамо је, у свако прољеће ишао да засади по прегршт сјемена у неку камену завјетрину омањи и скоро зелени човјек. У нас се још сачувао дио неке разасуте приче, по којој је мјесецима самовао и стражарио стабљике, онда их с јесени сламао, ситнио и трљао до праха, мијешао са дивљим медом и паковао у дрвене кутије омотане у дебелу и грубу кожу. И мед је доносио с ону страну, из греда испод којих је излазио силан млаз воде у свако доба. То се могло продати сваком каравану пред који се излазило у касно љето али сваки караван није могао купити јер је коштало сребро и по. Мелем је видао ујед змије, зацјеливао од засијечи отровним сјечивом и гонио да се груди размакну и рашире и у најгорем риптању.

Свети Сава је морао бити нешто старији од необичног домаћина на извору. Није му било први пут да са својом пратњом сиђе низ планину, са запада, и заустави се на длан лијепе шуме с пропланцима и студенцем што је подсјећао на старозавјетни пејзаж. И у јужним земљама његовог великог оца знало се све о њему али га је мало ко знао. Свети калуђер је стизао и на немогућа мјеста захваљујући причањима о крилатом коњу којега му је, наводно, поклонио византијски Цар. Био је у ствари уморан као ријетко који прије њега и знао већ да ће му недостајати која година и деценија да посвршава давно, у првој младости, започети посао за који, као и за штошта другог, није имао учитеља. Почивши отац, велики Немања, цар и господар, а његово чедо , Симеон, више је ишао за њим него испред њега. Ни најстарији брат Вукан није више био међу живима, а и да је другачије више би користило њему него Сави. Био је захвалан Богу што је након година великих неспоразума и хајки међу старијом браћом краљевима, смрт помирила крви и земљу. Њега, ученог и великог стрица, вољели су сви. Био је од ријетких који су развађали а да се нијесу завадили. Ваљда зато што није хтио да буде принц ни у голобрадим годинама, сви су занли да не жели краљевство као озбиљан човјек.

Свети Сава је на мјесту које ће касније добити име по њему, Светигора, морао срести човјека крупних очију, у то доба године, скоро зеленог од траве што расте из камена и међу гором. Тешко је замислити како је Сава почињао разговор али се поуздано зна да је најљубазније одбијао нападност чувара и заштитара, које би му по љубави и дужности наметали способни синовци, Вуканови синови. Пристајао би невољно да га прате, уз прекор младим краљевима да је сувишна толика пажња и уз шалу да ће остати кратко да умири земљу и поданике, а да не узнемири престоле. Није дозвољавао да му било ко смета у разговору с властелинима или слугама, свеједно.

Човјека каквог је он срео на врелу и данас би свако морао питати:

- Како се зовеш... Одакле си? Такав би у свако вријеме одговорио:

- Мене нико не зове, а с ону сам страну воде.

Они који су двјеста година потом, напустили Морачу и пред осветом Климената сакрили своје путеве и заборавили стара имена, раширили су причу с обје стране Дрине, да је њихов предак Данило познавао Светог, да га је срео на Гори, те да га је овај благословио и даривао. Што је временом Савина светост бивала светија ту су причу грабили за себе многи, тако да се у њену основаност с правом сумња. Када је у скорије доба Савина светост засметала, поједини Данилови потомци казивали су како је Немањић проклињао. Мијешали су цијеле вјекове, епопеје, попове и Светитеље само да се одрекну благослова и домогну благостања. Потпуна прича о томе шта се догодило тога дана на Гори растрзана је и осакаћена у безглавим вјековима који су услиједили али спајањем подеротина, чувеним и измишљеним, чуваним и сагорелим са многим огњиштима и много пута, може се казати и ово:

Само још за кратко човјек зелен од траве био је безимен. Светом Сави се допао онако тајанствен, а срдачан. Крупних очију које су више биле буљаве испитивао је незнанца на извору. Важност се код краљевог потомка није могла сакрити никаквом скромном ризом скројеном за дугачак пут. Важност се види из далека, а господство чита у очима и на челу. Не треба сумњати да је крупнооки морачанин знао да је испред њега неко од краљевих рођака, неко од Немањиних наследника из Зете или од другдје. Да ли је знао и за тадашњу славу калуђера Саве, да је монах од недавно био први српски архиепископ, да је то негдашњи приц Растко, што је одбјегао у манастир? То је тешко рећи и може се само нагађати! Сава му се извјесно није представио, казао; ја сам тај и тај, на гласу, чувен по томе, или нешто слично. Прије ће бити да га је радознало задиркивао:

- Значи немаш име и не одазиваш се..., скупљаш траву и отимаш мед пчелама...
- Име ми је Буљан али ме слабо ко зове јер гдје морам идем сам. Знам коме требају моји мелеми, а коме не могу помоћи. Видим и да ми се не каже, као што видим да теби треба сат меда... Одмори се, сажваћи пет залогаја и попиј изворнице. Проћи ћете ситан дрхтај и свака слабост. Учини тако, а ја ћу дати момцима да учине исто.

Годинама касније један од њих, коњаник, штитоноша и сабљаџија долазио је у село, причао, куповао мелеме и носио господару Ђорђу на југ. Тада више нико није сумњао у Буљанов сусрет са Светим. Тек касније, кад су прошла и три људска вијека, људи су одмахивали руком на помен приче и говорили; све је то лаж.

Сава му није повјеровао око имена и питао га је за право, крштено. Ко се још, почетком тринаестог вијека звао Буљан? Првом мушком дјетету у то вријеме често су пришивали надимак за име. Име се чувало као највиша тајна јер је бивало најрањивији дио човјека. Ако се једном открије ничим и никада више не може се закрити. А вјеровало се кад првјенац открије име, да остаје го, да је открио себе цијела и да му свака гатара и гатка може наудити. Врачање је узело толико маха да су првјенчад носили и по три конака далеко да их крсте у тајности, а кумови су бирани међу старим и слабим, што брзо заборављају, једва се врате или не врате с пута.

- Зову ме Буљан и то ми је једино које знам. Мед не отимам него ми га челе дају, а ја њих чувам од болести.
- Е, па од данас ћеш бити Данило, рекао је тада Свети Сава.
- Али ја имам своје име...
- Нека имаш. Ово ће ти љепше пристајати.

Онај копљаник је јемчио да је Свети погружио Буљана у воду, да га је крстио и да су се послије заједно радовали. Даривао је Данила, дао му тамјана, свијећа и један дрвени крст, а овај га још измолио да му на ижваканом воску, на грудви од некадашњег саћа утисне свој печат с прстена. И било је тако. Потом му је казивао о лучи што пада с небеса и да се то види само у звезданој ноћи и само с ону старну, од његове колибе и са зидина његових синова. Свети му је обећао да ће ту подићи цркву.

- Црква да буде моја, а гора да буде твоја, наводно је рекао Данило.

То је обрадовало и увеселило Саву, па је и при поласку задиркивао:

- Значи да се зове Данилова црква и Савина гора.
- Не, Свети, него морачка црква и Светигора!
- Свети, кажеш!
- Кажем! И ја нешто знам! Љепше ти пристаје!

Сами Бог зна да ли је све било тако и да ли је уопште било али од тада па до смрти синови су оца морали звати по имену које је донио са Горе. Светигори се нико није опирао јер је луча с небеса често потврђива светињу литице, а тридесетак година доцније Савин синовац Стефан на њој сазида Манастир.

...................................................................................................................................................................................................

Брванара Даниловића у селу Лоћане

Дио из књиге Божидара Крстановића

Предање

„Према предању, из брвнаре Даниловића пренета је ватра у манастир Дечане након његове изградње.* У другој верзији, ватра је пренета мајсторима када су почели са зидањем манастира**, а по трећој, у брвнари су становали градитељи манастира који су касније ње пренели ватру на градилиште.*** Названо у првој и трећој варијанти народним предањем а у другој легендом, ово занимљиво породично казивање (потекло из истог извора у породици сопственика брвнаре) записано је и у четвртом облику: да је са огњиште ове куће пренета прва ватра у манастир Дечане по његовом оснивању****...

Цртеж З. Петровића и фотографија брвнаре

Само преношење из брвнаре у манастир најнепосредније би се тумачило тако да је неко од рода Даниловића обновио или наставио живот у манастиру након његовог замирања (или опасности од замирања) И заиста у искиданом предању помиње се калуђер из ове куће (рода) и „домаћин цркве“, заједно са Дечанима и црквом Св. Николе на сеоском гробљу. За Дечане бисмо лако могли да пронађемо одговарајући догађај, крајем XII и почетком XIII века, у време када су, најпре игуман Данило, а потом и Мелентије, обнављали запустјели манастир, па је постојала могућност делатности неког калуђера од рода Даниловића...

*Н. Пешић-Максимовић, нав. дело, 155.

**М. Ивановић, нав. дело, 473.

***М. Хајдуковић, Кућа у Лоћану старија од Високих Дечана, Политика, недеља 2. марта 1975, 15.

****Којићев извештај... На истом месту оно је и тачно названо народним предањем. В. и Б. Славковић, Кућа под заштитом државе, а укућани..., Јединство Приштина, 21. Мај 1980, 8.

...................................................................................................................................................................................................

Старине

дјелови из књиге Секуле Добричанина "Доња Морача- живот и обичаји народни по традицији"

Ha Љуботићу ce налазе остаци неког древног утврђења званог Градина, подигнутог на етјеновитом уздигнућу око 10 метара високом и дугачком до 50 метара. Темељи утврђења јасно ce виде a на неким мјестима постоје и остаци зидова до 2 метра високих, a до 0,60 метара широких*. To je најплоднији и најпитомији дио Мораче. A да je околина заиста била густо насељена, свједочи пет старих гробља, која су у непосредној близини све зидине, и двије православне црквине, од којих ce једна налази на Ивановим Вргима a друга на мјесту званом Стари или Глоди, опет у непосредној близини утврђења.

Потребно je напоменути да данашње становништво ни преко најдаљих родоначелника није имало никакве везе са тим гробљима. Ha тим гробљима нема никаквих споменика нити каквог тешког надгробног камена са орнаментима no којима би ce могло знати коме припадају. Ha једном од тих гробља, прије неколико година, одронило ce неколико гробова и свалило у Варин поток. Заједно са костима из једнога гроба појавилп су ce и остаци древенога ковчега.

МАНАСТИР МОРАЧА

Најзначајнији споменик из старине и доскора оредиште културног живота у Доњој Морачи je манастир Морача, задужбина Немањића**. Прича ce да je велики ктитор, путујући предјелима којима je његсв отац владао, дошао у Морачу и био очаран љепотом Врела, водопада Светигоре, и прекраоном терасом c које Светигора вратоломно скаче у Морачу. Мјештани Даниловићи показали су му крушку на тераси на којој ноћу гори свијећа. To помогне те Стеван одлучи да се на мјесту те крушке подигне цржва. По предању, тераса, лука, била je својина некога попа Соа (?) Томића. Од њега Стеван откупи земљиште и насели га у Горњој Морачи на мјесту које je доцније названо Поље Драговића. Предање даље вели да je ктитор, због одлуке да подитне манастир Морачу, одустао од велелепнот плана no коме je требало саградити манастир Ждребаник у Бјелопавлићима. Због тога je Ждребаник остао кржљав.

Кад je Немањић полагао темељ својој задужбиии, ударао je чекићем у темељац и говорио: „Помози, Боже, краљу и кра-љеву колену!" Te исте ријечи изговарао je и народ са ктитором. И кроз народно изговарање чуо се узвик: „Помози, Боже, Ниши и Нишину кољену!" Три пута je народ и за Стевана изговарао исте ријечи и три пута се једнако чуо Нишин глас. Народ je негодовао, a ктитор je завршио са: „Може бити да je то божја воља"! Taj Ниша био je радсначелник ровачкот племена. Он je, заиста, рмао мшогобрајно потомство.

По предању, сва сига од које je храм озидан донесена je из Тушиње у Дробњацима и ношена je no стрменитим теренима на рукама и на леђима, јер других средстава није било. Једна прича тврди да je постављен ред људи од манастира до каменолома те рука руци додавала лаки тесаник. A кад се рекло да je доста, рад je стао, a поред пута остао je дуги низ тесане сиге.

Задужбина je још у постанку била украшена величанственим фрескама. Била je покривена оловом. Кад су Турци ушли у Морачу 1504. год., скинули су оловни кров и опустошили ову велику народну светињу. Пуних 70 година манастир je био пуст. За то вријеме величанствени стари живопис био je уиропашћен. Манастир je обновљен 1574. године.

По предању, трипут се ишло у Цариград за тражење помоћи и одобрења да се задужбина обнови. Помоћ и одобрење Цариград je давао, али су два изасланства у повратку била нагааднута од разбојника који су им новац отимали. Тек трећем изасланству, у којем je био Вукић Вучетић, кнез ровачки, пошло je за руком да у шупљем штапу пренесе новац и да храм обнови.

Одлазак морачког изаслагаства у Цариград пада у доба обновљења Пећке патријаршије, када je на престолу њеном сје-дио Макарије Соколовић. Његов потурчени брат Мехмед, као што je познато, био je велики везир и најмоћнија личност код турског цара. Он je неоспорно помогао депутацији да дође до одобрења и помоћи, да ее манастиру врати пређашњи сјај и љепота. И заиста лијепа Стеванова задужбина поново се облачи у свечано рухо 1574.

Нови живопис у обновљеном храму није био раван старом живопису, али и он je утицао на душе нараштаја. A како je у храму израђена и лоза Немањића, која je подсјећала на средњовековну славу и величину српског народа, то je манастир био кационално жариште које je будило мисао о васкрснућу народне државе и уливало снагу за барбу против Османлија.

Знатну улогу у животу Доњоморачана имало je тзв. Богородично коло у цркви Манастира Мораче. To коло састављено je од 20 четвороугластих дјелова у виду икона, повезаних металним жицама. У средини кола виси сригинално нојево jaje. Ланац о коме то jaje виси утврђен je у центру кубета. Раније о јајету висила je густа свилена кита. Предање вели да je Богородично коло прилог Царице Милице, те je надживјело и седамдесетотодишње опустошење. Пречник му je четигри метра и 22 cm. И од најмањег ce додира покреће. Покреће га и најмање струјање ваздуха. Кад je требало блатословити какав народни покрет, завршни део молитве пропраћен je кретањем кола од запада ка истоку, напријед, наопослом. Ако je неко преко цркве тражио помоћ за боље дане, за добро у дому и породу, коло свете Богородице покретано je наопослом. Благословена бденија за оне који одлазе у „бијели свијет" завршавана су кретањем ксла наопослом:. Кад би неко тешко и дуго боловао, свештеиици би, no принесеним молитвама, са царских двери позивали народ да ce и он помоли Богу за оздрављење болеоника и, уз завршно „амин", коло ce окретало напослом. Ако je некога за зла дјела требало проклети, оида ce коло окретало наопако: покретом од истока к западу. To кретање :кола наопако плашило je људе склоне убиству, крађи и другим злочиним дјелима. Калуђери cy каткад и опасне свађе код Манастира стишавали пријетњом да ће окренути коло наопако, ако ce не смире. Осумњи-чени за крађе признавали су своје грешке из страха од заклетве под колом св. Богородице гдје, no народном вјеровању, казна за злочине брже стиже но на другим мјестима.

Садаши иконостас Манастира Мораче прилог je латријарха Василије Бркића од 1768. године, a крст на иконостасу патријарха Јована. Taj крст je чуван 11 година. A међу иконама најзнатније су двије иконе у мушкој цркви. Од старих књига још постоји ободски Осмогласник, штампан у штампарији Црнојевића 1493. године. A чувена морачка Крмчија нестала je из манастира око 1865. гадине. Исто тако, можда у исто време, нестали су из овог манастира Свитак и Крисовуљ. Тешка времена су крива што су и многе друге књиге и ствари однесеие из овог здања и растурене no далеким крајевима. Томе су свакако допринијеле и неке старјешине Манастира.

НИКОЉСКА ЦРКВА

Ha неколико десетина метара с јужне стране од велике цркве налази се Никољска или Мала црква. И њу je подигао, no свој прилици, критор манастира Мораче, Стеван Немањић, и то прије велике цркве. У њој je служба вршена док je велика црква грађена. И она je била опустошена као и велика црква, a обновљена je 1639. године.

Још једанпут je оскрнављена Мала црква и око деведесет година била je затворена. A пo трећи пут je пропјевала 1882. заслугом игумана Михаила Дожића који je те гадине обновио иконостас и осветио иркву, те се од те године у Оветоиикољској цркви евагда врши литургија на дан св. Николе. Ево повијести о друтом оскрнављењу Никољске цркве.

Аљо Ћоровић, гоњен жеђу за отимањем манастирског блага, дошао у Манастир с јаком четом Турака и од старјешине потражио новац. Старјешина, „Кешиш" (турски калуђер), како га je Аљо назвао, рекао je да ће дати nape, но оне су зако-пане у некој манастирској ћелији на Лијешњу, те неко од манастирског братства треба да отиде и да пape донесе. Пристао je Аљо, и калуђер један пошао на Лијешње, које je три сата далеко од Манастира. Но, калуђер промијенио правац и отишао у Церовицу код чувеног ровачког главара Реџе Даничина Булатовића, казао какве je госте Манастир добио и позвао Ровчане у помоћ. Ha глас Реџин, Ровчани се хитро скупили, ноћу стигли и са три стране огаколили Манастир. Једна група Ровчана налазила се над пећином више самог Манастирског врела. У тој групи био je Иша Радошев Булатовић. Манастироки гласник je успутно причао Ровчанима да Аљо Ћоровић личи на Вуку Братанова Влаховића који je у тој чети био највиђенија личност, и да je одијевен исто као Вука. To je Иша пo несрећи добро упамтио. И кад je рано ујутру одјељење Ровчана од Светигоре ушло у порту, Вука je далеко пред друштвом одмакао и они одозго с пећине угледали га. Иша, мтаслећи да je то Аљо Таоровић, први je испалио пушку и убио Вуку Братанова. Турци се тргли из .сна и дохватили оружје. Ровчани навалили са свију страна и љута се битка развила. Аљо je погинуо још у почетку боја и њега мртвог дохвати неколико Турака и унесу у Никољску цркву и тако je оскрнаве, те се у њој није служило све до 1882. Блиски рођаци нијесу могли Вуку прежалити. Спремали су се да убију Ишу Булатовића, иако су знали да га je убио нехотично, мјесто Турчина. Зато je Ишо напустио кућу и крио се од Влаховића. Кад му je то додијало, ноћу уочи Божића дође пред Вукину кућу и викне: „Хоћете ли ме примити на конак?" Мајка Вукина чује глас и рече: „Примићемо те, вала, ноћас пa да ои и Иша Радошев." Иша уђе у кућу. Задрхташе укућани. „Мир Божји, Христос се роди!" - јецајући рече Иша и оборене главе приђе мајци Вукиној. Загрцну се и стара душа и стеже бол срца материна. И душа мајчина испуии се божићним миром и суве руке савише се Иши око врата и, покропивши га сузама, рече: „Нијеси крив, проста нека ти je крв Кукина, полазниче мој!"

He зна се тачно вријеме Ћоровићева напада на Манастир, нити се зна име калуђера, старешине, коме je зулум учињен. Али то није могло бити од 1789. до 1797, пошто je у то вријеме Манастир био свагда пун Морачана и Ровчана, који су с Колашинцима и другим Турцима водили крваве бојеве, скоро све на штету Турака. Погибија Аља Ћоровића морала je бити непосредно пред 1789. или одмах послије 1797. A и у једном и у другом случају старешина Манастира био je Никодим Дуловић, који се знао борити с Турцима и политички и оружаном рухом. Најбољи доказ за то je погибија Ћоровића и његове зулумћарске дружине.

МАНАСТИРСКИ КОНАЦИ

He зна се шта je од манастирских конака постојало прије опустошења цркве. A из једнога записа види се да je прва по-дигнута зграда послије обновљења била трпезарија која je саграђена 1577, a 1644. владика Серафим подигао je ћелију.
Сматра се да je најстарија зграда међу конацима „кула Головића". Она je сада у најгорем стању. Конаци, осим ове куле, у једноставном су реду, који je нешто на лук изведен. Ha спрату су и скоро у истој висини, под кровом од плоче. A у том једноставном реду најзнатније су зграде: Кула Аксентија Шундића, старешине и архимандрита Манастира Мораче. Ta je кула подигнута у почетку XIX вијека. Прво начелство у Морачи било je смјештено у тој згради. Послије те куле подигао je игуман Теодосије, „кулу ниже чесме до међупнице", a одмах до ове, више чесме, постојала je једна од најстаријих кула. Крајња кула у реду, од сјеверне стране, претворена je раније у капетанску канцеларију, a сада je ту канцеларија Општине доњоморачке. У Шундићевој кули сада je смјештена пошта***.

Bисоким каменим зидом везана je општинска канцеларија са Головкћа кулом, a ова кула везаиа je истим таквим зидом са високом терасом над Губеревином. Велики зид везује и Шундића кулу са реченом терасом и тако заграђује порту са јужне стране, као што je заграђује и са сјевера. Од истока je висока тераса Губеревине, a од запада као једноставни зид манастирски конаци. И тако je порта са свих страна опасана силним вјештачким и природним утврђењима. Зид са југа и сјевера порте сазидала су старјешине манастира Теодосије Кокотовић (Јовановић из Осредака) и Димитрије Радојевић. Зидање je довршено у јесен 1830. године.

Између мале и велике цркве постоји зид, a изамеђу велике црнве и куле Головића подигнута je гостинска кућа. У тој су кући двије учионице и четири собе за госте. Тако je порта подијељена на два дијела - источни и западни. Источни се дио не зове порта већ Боетан, јер се тамо саде лук, купус, раштан и друго поврће. Уз сами олтар нанизани су гробови старјешина и других заслужиих Морачана. Овом преградом порта je много изгубила сд природне љепоте. Било би умјесно да се преграда уклони и да порта засја љепотом првобитном.

*У народу о овом утврђењу ce прича да je то зидина ,,проклете Ђурове Јерине".

** О прошлости и о умјетничким вриједностима Манастира Мораче писали су позвани стручњаци, na смо на овом мјесту задржали из рукописа само најпотребније податке и предања која су од етнографског интереса.

***Стање из 1937—1941. године.

.................................................................................................................................................................................................

Народна ношња

дјелови из књиге Секуле Добричанина "Доња Морача- живот и обичаји народни по традицији"

Раније се пo ношњи, као и пo говору, могло знати којему крају неко припада, али je доцније ношња све више губила локални карахтер и добијала заједнички, племенски изглед. Разноврсност одијела и богатство у шаренилу сачувани су још у опреми и облачењу дјеце у колијевкама и док су још мала.

ДЈЕЧЈА ОДЈЕЋА

Још и сад се дјеца повијају у вунене и памучне пелене и покривају вуненом, шареном „стручицом", која je на крајевима украшена ресама, које се и преко дјечије главе и преко ногу спуштају до близу патоса. Пошто дијете мало поодрасте, облачи му се кратка кошуљица, која се на леђима закопчава. Кад мушкарац нешто више ојача, преко кошуљмце му се облачи „животић", тј. хаљииица, која замјењује и капут и панталоне. Женској дјеци поврх кошуље облаче „абитић", „ђудерију", која, као и животић, има рукаве, окопчава се на леђима или сприједа, a доље пада слободно као сукња и џупелета.

Глава je код дјеце у колијевци слободна. Капице се стављају кад се дјеца извију из колијевке и држе на рукама. Чарапе су на ногама каткад и у колијевци.

Од пете године почиње се јаче истицати разлика између мушког и женског дјечијег одијела. Мушком се облаче гаће и докољенице, пa „хаљина" и појас; на глави je округла црногорска капица са везом или без веза. Женском облаче „рашу", „котулу", no кошуљи „јакету" и „зубун", који je око врата, дуж прсију и око рамена (рукава нема) извезвн, a дуж прсију украшен пуцима; или место јакете и зубуна облачи се „џупеле-та", коју мајка изатка и сашије. Ha ногама су чарапе до кољена са подвезама; врх чарапа наглавци, пa опанци с обојцима и обувачама. Ha глави je везена капа, која се марамом убради и под грлом веже да би стајала чвршће.

МУШКА ОДЈЕЋА

Раније се у Морачи није знало за мекано рубље, a многи га нијесу употребљавали ни онда кад се оно већ одомаћило. Гаће се и данас зову „свитице" или „доње гаће", за разлику од горњих вунених гаћа, које се кроје као чохане димије, које су познате у црногорској, херцетовачкој и даламатинакој ношњи. Вунене су гаће уопште бијеле, a ногавице и џепови опточени оу гајтаном, свирадом или каквим другим везом. „Докољене" су закопчаване копчама или потезане на узицу. Зими се врх чарапа обувају „наглавци", вунени или костретни, a љети мјесто наглавака обувају се „назувачи", кој.и покривају цијелу љесицу и стопало до прегибли и оним ишараним везом вире ис-под врпчаница на опанцима. Љетње су чарапе тање и брижљивије исплетене. Има их више врста: „бјечве", „мрежњаче", „калцете", итд. Врх таквих чарапа обувају се „назубице", које се плету на једну иглу, свитом опшивају и најбрижљивије шарају. Назубице се грлима пењу до поврх чланака, и доње су чарапе увек више од њих. Назубице се преко доњих чарапа утврђују копчама, a на стопалима су опанци.

По кошуљи je вуненн „џамадан", пa „аљина" (хаљина), израђена као и свитна гуњииа у зетској ношњи. Хаљина се при-пија уз тијело „свилавом" и шареним вуненим појасом. Кад je зима, врх хаљине се облачи „џока"*, костригјетна жута жабаница са „капуљом", врло грубо израђена, оприједа закопчана копчама или вунеиим петљама. Џоку потискују вунене жабанице. које се израђују no узору зимских европских капута или наших шињела. Кабавице израђују вјештији кројачи, a ие домаћице као џоку. Сем џоке и кабанице, Морачани носе омање вунене капуте, зване „веладуне" (у једнини: веладун), код којих су „ождријеље" (јака), скутови и џепови опточени модром свитом. Неки Морачани носе вунене чакшире и џамадане с рукавима као Васојевићи. Кожухе још носе неки овчари. Виђају се још сингаве и црне струке са дугим ресама као огртачм противу кише и хладноће. Оне се данас мање употребљавају као саставни дио одијела у свечаним и празничним данима. a раније се без струке није излазило, нарочито ако су у појасу ношене леденице и друго оружје.

Људи су носили фесове, које je још Владика Раде почео гонити, a искоријенио их je књаз Данило.

Поред горе набројеног вуненог одијела, и које народ сам израђује, Морачанм се одијевају и у зетско-црногорско чојано рухо које je добро познато.

ЖЕНСКА ОДЈЕЋА

Жене носе вунене „раше", котуле, тј. еукње, које саме израђују или купују мекану робу пo трговинама пa саме израђују.

Ha кошуље пришивају ошвице, које су извезене свилом, шиком или златом те вез обухвата врат и напрсје кошуље. По кошуљи се облаче плетене „јакете", које саме плету или их израђују од „пазарске", фабричне, робе као и котуле. По јакети облачи се „зубун". Чарапе плету саме од вуне или од памука и узицама утврђују поврх листа, испод кољена. Наглавци су из-везени нарочито на пети. Опанци су исти као мушки.

Младе невјесте мјесто јакете носе „корете" или „жилете", na поврх тота облаче зубуне, које у Црној Гори зову корети, a на глави je мјесто обичне мараме вео, a мјесто свилена или другог појаса богатије опасују „ћемер", сребрн или златан појac. који тако вјешто израђују подгорички златари. Од некита носе претење, a минђуше и друго врло ријетко; a за мирисе и бјелила доскора се није знало.

Раније се у Морачи гајило нешто лана и конопље и од тога израђиване су кошуље и друго.

Женско одијело било je сво у шарама, a џупелета нарочито. Коилен je „ирам" и припасивана je ,,запрега" са тешким шарама дугим ресама. Појас je био сличан ћемеру, само далеко масивнији, a украшаван je акицима и ђинђувама. Koce су плетене у витице, украшаване сребрним и златним новцем и другим накитима и ношене низ прси. Млада je имала на глави ћерче и фес са неким шиљастим додатком горе, који су звали „ћук". Врат и прса украшавани су драгоцјеним ђерданима. Чарапе су плетене од дебеле пређе и биле су све у боји и тешком везу.

*Ђока u личина скоро су морачки специјалитети, које Васојевићи радо употребљавају у пошалицама, као и Морачани њихове чакшире са ркмачама.

.................................................................................................................................................................................................

ПЛЕМЕ - његова суштна, исходиште u организација

дјелови из књеиге "Етнографија Црне Горе", павела Аполоновича Ровинског

Општи закључцн о племенском саставу

Bеh смо видјсли да je српско становништво које јс крајем VII вијека населило Балканско полуострво, пa, дакле, и земље гдје јс касније настала Зетска држава, нмало више слојева и, осим тога, оно јс било нодвргнуто различитим утицајима.

О једноме од тих слојева, оном најстаријем, немамо тачних историјских показатсља и јсдино можемо изводити закључке на основу укупног распореда српскога племена на Балканском полуострву. Kрећући се заједно са Хрватима. Срби су прво заузели сјеверозападне дјеловс полуострва и почели да сс шире обалом Јадранског мора потискујући Аваре и мијешајући се са такозваним Латинима. римским колонистима. Beh на јуту, срели су се са остацима Албанаца којс су још раннје у планине потнсли Грци и Рнмљанн.

Када je ријсч о Црној Гори. која je заправо планински плато приморског планинског вијенца, она je несумњиво чнннла цјелину са Приморјем, представљајући за његове становникс катун, тј. пашњаке за стоку и дјелимично простор за земљорадњу.

Истовремено је текло насељавање Зете. тј. простране равнице од ријеке Бојане и Скадарског језера према унутрашњости уз долину Зете, и то нз два правца: са југа. из Приморја. и са сјевера, из Босне, Захумља и Травунијс.

До X вијека. пa и раннје ове je крајеве потпупно населнло српско племе и овдје почиње његав политичкн живот који тако напрсдује. да се већ у XI внјеку овдјс јавља подстицај за уједињавање српскога народа у једиу државу.

................................................................................................................................................................................................

Болест Миљанова

дјелови из књеиге
"Какви смо"- по ријечима Морачана и Ровчана које је скупио и обрадио Радун Ђ. Трипковић

Миљан Спасојев Даннловнћ био je народни љекар и човјек. како се вјеровало који скида чини и маћије са оних који му се обрате. За те послове није никад микоме тражио ма какву награду. већ ако му ко шта добровољно донесе пa зато материјално никад није oнo без сиротиње. али и поред тога био je задоволљнији него они који су имали велнка имања и буљуке у тору. Ријетко je боловао док га старост није једног дана насвојила. од које свакако нико није нашао љекарија пa ни овај народни ећим! Слагао je године једну за другом на своја рамена као скроб иi качамак v свој стомак. више посан но мрсан. али je сваки залогај гутаo. што народ вели. "са слашћу испод језика". Умио je да ужива у бескрајним љепотама природе не само дању него и ноћу. иако су му npoзоре na сгарој кући замјењивала само двоја врата од којпх су једна морала бити затворепа док се друтима служио. Можда и ради тога. или што je исувише волио да ее no ливадама и шумама креће разговарајући ее при том тумарању са сваком травком процјењујући која je од њих љековита. a која носи у ееби коју кап отрова.

Године или изнемогло срцс једног дана га евалише у кревет. Живио je еам у кући као недогорели пањ у крчевини. јер су му сннови били одијељени и поссбно створили свој дом и породицу. док је он самом ееби пao на врат јер му je жена прије тога на неколико година била умрла. Долазиле еу комшије и каткад и његови најблнжи да га обиђу и до-несу штошта од понуда. Ha неколико дана пред његову емрт доће да га види и јузбаша п највнђенији човјек у еелу Стеван Ђурђић носећи у руци океницу евога домаћег шљивовог првјенца. Поред огња на оџаку лежао je изнемогао. нa некој штури прекривеној пустином. стари Миљан нерадо отварајући усга да одговара на постављена питања придошлица. која су ева била тако pehu истовјетна и без неке утјехе за његов живот. Али, када впђе Сгевана на троногој столици како сједи поред њега. обрадова се и некако лако заузе положај тијелом окрећући ее према њему. "Стеване, јеси ли ти то. добро ми дошао?!" - "Јесам. Миљане. рекоше ми у селу да си болеетан". одговори Стеван. "па дођох да те охрабрим и да се из поетеље дижеш - љепше јe иапољу него у кући поред ватре". "Е. мој Стеване.ja hу ти се одовле охлађен дигнути да видим сунце ако га буде једном за свагда.и више ти се на овај евијет нећу врзмати!"

"Ајде. јадан. нијеси ти још пред гробом". рече Стеван. "знаш ли да болесни још рачунају на твоју зналачку помоћ. a сад ти себи пријетиш смрћу; тргии ее. и ево сам ти донио добре понуде. биће ти боље". Поче Стеваи по кући да тражи какву чашу не би ли му сииао ракију да се Миљан бар мало окријепи. "Мани се. Стеване. ракије и лијека. јер бих ее могао због тога и на два еата пред смрт обрукати. na je боље да умрем у свијести без евојега поруганија! Но реци ти мени. као поглавица овога краја без икаквог увијања. да ли сам ja за ово вријеме од када се познајемо. или ако ти je неко нешто израније причао ма каквом својом радом учинио иком на жао. пa да замолим како би га овамо послао да ме жива види и oripocти мртвом за oнo што сам жив учинио. јер ћу само тако моћи нa миру пуштити душу Богу. a са костима чиетим отићи на Пастирицу гдје мирују и oни који еу тамо прије мене отшпли!"

.................................................................................................................................................................................................

Некућић

дјелови из књеиге
"Какви смо"- по ријечима Морачана и Ровчана које је скупио и обрадио Радун Ђ. Трипковић


Ђуро Перованов Даниловић у селу Ђуђевини био je добар домаћин, имао je доста добро имање и кулу у којој je жена одржавала за оно вријеме примјеран ред и чистоту. Једне ноћи примркао je Драгиша Перков Мсденица, командант бригаде, са два пратиоца враћајући се са Цетиња преко Роваца пa сврати нa конак v кулу Ђурову. Домаћин га дочека срдачно пoздрављајући се са њима, па им поможе да се раскомоте и направи мјеста да сједну, a затим донесе ракију. суво месо и сира зa закуску и уз то нареди жени да припреми добру вечсру.

Но. када су се гости намирили, запушише дуван и стадоше да говоре о јунаштву и изнемажу о људсковини. пa мало са висине братственичке приговорише Ђуру да Даниловићи никад нијесу били добри јунаци. Домаћина то увриједи пa им одврати: "Чини ми се да ви a не знате да су би Бoгићa (претка Меденичког) пуштали у Морачу Даниловићи за Бога и светог Јована. a то послије миого проливене крви његових потомака од Петровс равни до Јасиковице a и доцније сте мјерили своје јунаштво са нама од Равни пa до Јаворја ђс сте преко дванајест колијевака измолили кумство пa eтe данас све то заборавили! Па и нohac, да сам ja такав 'никоговић и некућић' не би ви ни дошли код мене на конак. већ би продужили неђе код вашпх рођака да се поред свог јунаштва поједу yши и исплачете се од дима у каквој брвиари." Виђе Драле да се пребацио и да Ђуро зна племенску прошлост боље нo што јс oн мпслио. пa причу окрену нa шалу као да ништа није ни било...

.................................................................................................................................................................................................

Напад на Морачу

дјелови из књеиге
"Какви смо"- по ријечима Морачана и Ровчана које је скупио и обрадио Радун Ђ. Трипковић

.................................................................................................................................................................................................

Манастирско проклетство

дјелови из књеиге
"Какви смо"- по ријечима Морачана и Ровчана које је скупио и обрадио Радун Ђ. Трипковић

................................................................................................................................................................................................

Морача с Ровцима и Колашин

дјелови из књеиге "Етнографија Црне Горе", павела Аполоновича Ровинског

................................................................................................................................................................................................

Храна

дјелови из књиге Секуле Добричанина "Доња Морача- живот и обичаји народни по традицији"

.................................................................................................................................................................................................